Svaki je gubitak na svoj način težak, i svako se nosi sa bolom i tugom onako kako ume i zna, ali je nekada lakše kada se patnja podeli sa najmiljijima, i kada se prepozna potreba da se baš olakša nekome ko je nesrećan i ko je usamljen i teško mu je.
Oproštajne poruke i stihovi, mogu da budu namenjeni za razne prilike, ali je pravilo da se ipak i najčešće upotrebljavaju kada je u pitanju i onaj najbolniji i najtragičniji gubitak – smrt osobe koja nam je značila i koja je ostavila neizbrisiv trag u našem životu.
Mada tada nečija podrška i reči utehe ne mogu da olakšaju mnogo, mogu da učine da se osoba oseti manje usamljenoim i da shvati da ima podršku da nastavi život dalje i da se bori, jer vredi živeti i ne treba se sa tugom sećati onih koji su nas zauvek napustiti, već pamtiti samo neke lepe trenutke i događaje, koji će u našem sećanju da oipet nekako ožive onoga ko nam zauvek najzad i nedostaje, kao da nam je otkinut komadić srca.
Tužni stihovi kao način utehe i podrške kada se izgubi zauvek voljena/bliska osoba
Nekada treba da se setiš, da doći će vreme da poletiš,
Daće i tebi anđeli krila, srešćete se opet moja mila,
Ne tuguj nego se uvek po lepom seti, onoga ko će te i „na onom svetu“,
Verno čekati i najviše voleti.
Mada sada si puna tuge, mada su ti noći duge i oči natekle od plača,
Bićeš opet od svega jača i znaćeš da imaš razloga da se boriš,
da se ne bojiš nikoga i ničega, i da uspravno na vetru stojiš.
Ne zaboravi da uvek nada poslednja nestaje, iako još uvek tvoja bol ne prestaje,
Seti se neke lepe uspomene, kada ti je teško imaš uvek mene,
Da me pozoveš i da mi se izjadaš, ne treba od tuge u očaj da padaš.
Kada ti dani sva sećanja ukradu, kada ti odnesu vetrovi stare slike,
Ne treba da izgubiš nadu, pružiće ti život opet nove prilike,
Niko ne odlazi zauvek, samo na neko bolje i lepše i mirnije mesto,
Kada ti je teško ti se toga seti, ne treba da plačeš već da se nasmešiš često.
„Smrti, smrti, crna smrti, ti si došla po nju, je li?
Ne preseci vezu našu Boga radi, a smrt veli:
Ja sam bila tako jaka, presekla sam vezu mnogu,
vaša je veza tako snažna i preseći je ja ne mogu,
Samo ću joj, to mi se može, drugo ime sada dati,
Do sada se srećom zvala, od sad će se tugom zvati!“
Smrt je novi početak, i odlazak na bolje mesto, seti se onog koga voliš i spomeni ga često,
Nije kraj bolu i uvek će da te mori tuga, kada je teško seti se da imaš druga!
Nekada je lakše kada se podeli seta, otišao je onaj koga voliš na neki drugi kraj sveta,
Možda mu je tamo bolje, nema bolesti ni jada, i ti treba da kreneš dalje i ostaneš jaka kao i sada.
Nema života ako nema smrti, i sve se samo u krug vrti,
Sve nas čeka neko drugo mesto, i o tome razmišljaj kada te tuga stigne,
Neće niko da ti zanmeri što patiš, ali veruj u prijatelja da te opet iz blata podigne.
Sve je isto i sve je prošlo, samo njega više nema, ostale su samo slike, ostala je uspomena,
Nasmeši se i teši se da je tako ipak bolje, i pusti ga neka ide, reci u sebi „široiko mu polje“!
Tužni stihovi kao odraz žaljenja kada se sa nekim rastajemo
Iako se sada rastajemo, ti znaš da ću zauvek samo tebe da volim,
U mislima ćemo da se sastajemo, i ne nikada neću da te prebolim,
Kada na hartiji napišem tvoje ime, uvek će mi reći ne zaboravi me.
Želim ti sreću i sjaj u očima, i mene tuga sada obuzima,
Moram da idem i mnogo je teško, najveća ljubavi i najveća greško,
Nikada nije trebalo da te volim, umreću radije nego da te prebolim.
Svesna da te nikada neću videti više, gledala sam kako napolju padaju hladne jesenje kiše,
Sve je bilo crno, kao i moje srce, ne sija sunce i nema vetra ni zraka,
Ne bojim se ja smrti, ne bojim se mraka, već samo toga kako ću živeti bez tebe,
Ostani i ne idi, neka bude kako bude, jer moja duša zbog tebe zebe,
i umreće noćas ako me odvedu od tebe.
Sam sam, i ti si ostala sama, trajaće u srcima večno ono što je bilo među nama,
Samo će naša ljubav da ima drugačije ime, zvaće se jednostavno i lako,
Nikada ne zaboravi me!
Ja nisam otišao jer vtebe ne volim više, seti me na tvoju kosu uvek kada svet trešnje zamiriše,
Ja sam morao da krenem dalje, iako nisam prestao da se nadam, da ću da te sretnem ponovo,
Kada greje sunce i kad kiša pada, i jedno sam siguran, voleću te uvek kao sada.
„A ti, ti si ostala sama, i niko saznati neće, šta je bilo među nama!“
Nisam ti mogao reći sve onoi što sam pomislio i hteo,
Nikoga kao tebe nisam u životu sreo, odlazim i sa tobom ostavljam najveći srca deo,
Čuvaj ga da mi se vrati, kada te opet budem ljubiti poželeo, kada te budem u mislima voleo.
Prevelika je moja tuga i bol, da bi u sve ove kratke reči stala,
Odneo si sa soboim sada sve ono što sam ti od srca dala,
I ne treba da mi kažeš hvala, ni da obećaš da ćeš da se sećaš,
Pomisli samo po nekada na mene, onako kada počnu kiše, sa proleća.
Srce pati, moraš znati, nikome ga neću dati,
Sačekaću pa makar i celu večnost, da te život na moje puteve vrati.
„Oprosti mi što te volim, Bog me kaznio,
Dao mi je da te vidim, pa te uzeo,
A u mome srcu samo, teku otrovi,
U njima me nema više, u njima si ti!“
Tuga je reč koja nema nikakav smisao, samo zna da boli na tebe svaka misao,
Kada se jednom vratiš, i kada me opet potražiš,
Ja neću biti ona ista i neće moja duša biti kao sada čista,
Ali znaj da nikog kao tebe voleti neću, idi nađi sreću, idi preboleću.
Ne smeš da se predaš, očaju i bolu, da se misli tvoje prestanu da smeše,
Ja te volim kao nekad, zaboraviti neću nikad,
tvoje ruke i tvoje usne koje umeju najlepše da uteše.
Ne želim da budem tužna i da patim, ne ne zameri, to nikada nisam želela,
Samo ću po nekada da se nasmešim, kada se setim koliko sam te volela,
Koliko sam srećna jer sam tebe srela, koliko puta sam te zbog ljubavi klela,
Ali nikada nisam poželela da odeš daleko, da postaneš drugi neko, ko me zaboravio.
Ne znam šta je sada život smislio, ali na moje srce nije uopšte mislio,
Kada tebe je od mene otkinuo, kada mi je oči suzama napunio,
Znam da ne bi želeo da zbog tebe plačem, i svoju ću tugu preseći kao mačem.
„A bre tugo, tugo, odnela te voda, pored mene žive šta će njemu ona,
Jedva dišem, ma pusti me više, tugo, tugo!“
„Ne plači dušo, sad budi jaka, još nije prošlo sve,
Sutra s tobom neću biti, odnosi me život dalje,
Ja te volim al šta mogu, sudbina me na put šalje!“
Dolazi kraj, i dolazi nova bol i tuga, da te volim zauvek znaj, ne postoji ni jedna druga,
Moji su putevi strmi i teški, ne možeš sa mnom dalje poći,
Misliću na tebe večno, svakoga dana i svake noći,
Ti nađi sreću svoju, jer više tebi neću doći.
Sada sam sam, postao i znam, da nisam postao bolji čovek,
Ali voleću tebe dovek, dok sija sunca i padaju teške kiše,
Iako sam zauvek daleko, i znam da nikada te neću videti više.
Na kraju ove balade, za nas neće više biti nade,
Jer život mi te krade i nema srećan kraj ova naša priča tužna,
Idi neka ti je srećno sve kuda korakneš na dalje, neću biti setna i neću plakati više,
Ostaće lepe uspomene, sve dok srce za tebe kuca, i dok duša za tebe diše.
Poznati tužni stihovi iz pesama koji se mogu primeniti u raznim prilikama
„Ja nisam tu, okreni se, tu nema nikoga,
U ovoj sobi je samo tihi zrak, i nema ikona!“
„U ovoj sobi dovek, živi bivši čovek, ja bez tebe opet tešim se,
Ti si lek za dušu i za ovu sušu, s tobom bezuspešno lečim se.“
„Živim zbog drugih, meni je svejedno, posle tebe potop ništa nije vredno,
Podmuklo zaboli kao kvarni zubi, istina je da se samo jednom ljubi,
I uvek svečano obećam, a znam da lažem u sebi,
Da ću prestati da se sećam..ovo je poslednja pesma o tebi!“
„Dao Bog da stane cijeli svjet, stane bar na tren, da se opet tebi vratim,
Da me zagrliš kao dijete, pa nek glavom platim,
Ljubi me na tren, vjeruj mi na rječ, moj je život lažni sjaj,
Previše za kraj, a premalo za oproštaj!“
„Nemam ja toliko kofera kada me tuga otera da spakujem, sva ta bolna osećanja,
Nemam ja toliko cipela kada me tuga natera, kada nam u vatri izgore sva sećanja!“
„Ti si anđeo a ja sam, slep što nikad nisam video,
Da si samo anđeo sa neba, i da jedino sam tebe voleo!“
„Ostani, ovu noć kad svi mi prijete, ostani,
Zagrli me kao dijete, ostani, jer sva si ljubav moja samo ti,
Ostani, da me čuvaš kada zaspu anđeli!“
„Magdalena, Magdalena, moje sunce moje nebo moja duga,
Magdalena, Magdalena, moja radost moja nada moja sudba,
Sve bih dao Magdalena, da se vratiš Magdalena!“
„Čuvam njena pisma, čuvam slike stare,
Izbledela slova, naše spomenare, imala je dušu, znala je da voli,
Ja živim život bez života, kako da prebolim!“
„Daj samo minut-dva da je zagrlim, Bože čudo mi pokloni,
Samo minut-dva i biće dovoljno, opet srce da mi slomi,
Daj samo minut-dva Bože znači mi, kao godine sve duge,
Oživi sliku tu da uđe sreće zrak, kroz prozor moje tuge!“
„Šta da kažem majci kad me pita, gde sam s kim sam kako sam, šta radim,
Šta da kažem, šta da slažem sad, a da je ne rastužim, da joj bol ne pričinim!“
„Sve je prošlo mđu nama, prošlosti se ja ne stidim,
Ne moram da budem s tobom, dovoljno je da te vidim!“
„Uspori malo, sudbino sestro, idi na neko drugo mesto,
Šta smo ti krivi, šta smo ti dužni, juše srećni danas tužni!“
„Uspeo sam u životu, tako misle svi, uspeo sam a gde si mi ti,
Uspeo sam u životu, tako misle svi, ali nisam moja ljubavi!“
